lomljivo

Integracije lomljivih tvari radi segregacije otpada

12.11.2017.

11/11/2017

09.11.2017.

imaginacija record purge

09.11.2017.

Record purge

ebay ga, pik je olxenje kupovine...

u dolasku;
- host
- fire

U pregovorima;
- one second

"Raj nije izgubljen!!!!" (jw.org za lomljivo)

08.11.2017.

shiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiit

30.10.2017.

Koliko drvena Marija ima godova?

Nekad sam te ljubio kao drvenu Mariju, stidljivu i nepomičnu, sad ti pišem kao drvenoj Mariji.

30.10.2017.

Сад је све, све између нас само хоћеш - нећеш

Синођ смо се закачили око "леда у кревету". Јебеш педесет нијанси. Па сам навукао вунене чарапе и упркос узнемиреношћу сам заспао око дванаест и наспавао се. Лијепо сам се упаркирао. И купио сам себи новчаник. Није Лоуис Вуиттон, али јесте ББилд тхингс онлу!!! На паркингу сам видио Пунта, заправо је то била Застава из Крагујевца хехехе, несретник се сав испревртао. Сутра су ми матери и оцу 25 година брака. Ићи ћемо у Роуал. Одмах преко пута сестриног стана ЛОЛ. Свратићу у БЦЦ. Видио сам оне неке јоггере пантоле-тренерку, шта већ. И ако наћем адидаске сијенке, ако не, онда ништа. Јест шега ова ћирилица, али ћале Тито је из Вршца, па...

27.10.2017.

Hiljadu zima, a ni jedno ljeto

Rađaj mi djecu kao kolačiće

23.10.2017.

Galerija suicida

Bilo je ljeto nekad '98. godine. Vrućina ubi. Tačno sam dehidrirao trčeći sa drugovima iz ulice. Odlučili smo da sutradan odemo u šumu. To je bila Džindina ideja. Uvijek je imao fiks ideje. Volio je fudbal, strijele i avione. Bio je buljavih očiju, tamnog tena. Džindo je zaprijetio da ako ne krenemo da će nam napraviti zvjezdice na novim majicama koje smo dobili. Nisam ga se bojao. Bio je niži za glavu od mene, a ja ionako dobar verbalni provokator. Prcaroš. Bilo je dovoljno da kažem: „Vidi mu glave“ i da mu oči zasuze. Mati me je jedva pustila, govorila je kako ima zmija, kako je vruće i tobože da je visoka trava i da ima žare. Rekoh joj da će naš junačina Džindo Buljooki ponijeti mačetu. Uvijek se zajebavao da ubija žene i djecu njome. Dječija posla. Krenuli smo u šest sati. Ja nisam znao što ćemo kretati tako rano, niti šta ćemo raditi u prokletoj šumi. Svi su bili pospani. Vahidin je zijevao, bez da stavi ruku na usta. On je bio ošišan na ćasu, povrijeđenog oka i jeo je ambalažu od cigara. Najviše je volio plavi „Walter Wolf“. Ahmet Penćo je pušio plavi Walter i davao Vahidinu da proždire kutiju istog. Bilo je to ugodno s korisnim. Koračali smo dugo i naporno. Ja sam imao flašicu vode. Voda je imala bljutav okus pomiješan sa Coca-Colom. Ali, godila je ta voda. Išli smo kao ratnici, zapeli negdje na pustom otoku boreći se sa grmljem i šibljem. Noge gole do koljena, izderane majice i otkrivene glave hrlile su ka cilju. Samo nisam znao kojem cilju. Vahidin je stao i viknuo: - Stanite! Odmorimo malo, kud ste zapeli ba. Ne tjera nas niko. Daj mi Penćo tu kutiju, gladan sam.
- Ne dam, smradu – rekao je Penćo, imam još deset cigara. - Daj celofan , zavapio je Vahe.
- Evo ti kurac puši, uzviknuo sam. Pičili su po živcima.
Dao sam Vahidinu vode i krenuli smo dalje. Tabajući tako naišli smo na potok. Morali smo preskakat. Bio sam loš u preskakanju tih stvari. Prokletsvo, sjećam se kad nisam mogao Jalu preskočiti, svi su mi se smijali. Da se ovi mamlazi ne bi smijali, skinuo sam patike i čarape i prešao potok bosih nogu. Struja je bila jaka, ali jak sam i ja. Ha, ha! Ovi su preskočili i krenuli smo dalje. Ka cilju... tako je govorio Džindo. Ne znam je li bio već blizu tog cilja ili je nešto pronašao. Pojma nisam imao. Bio sam glup što sam ikako krenuo. Vrućina je bila nesnošljiva. Povraćalo mi se. Nisam imao više vode. Hodao sam kao pseto izbacujući jezik napolje i teško dišući. Džindo je mlatarao mačetom i pjevušio pjesmu „Ide Tito preko Romanije i za njim ko budala nije“.
- Džindo, da nećemo naići na Titu, lično? – rekao sam podrugljivo.
- Jebo te, Tito! – odgovorio je.
- Jebem ti božanski svod, nemoj mi za oca – otresito sam.
- Dobro je uhljupi, viknuo je Penćo, džonjajući cigaru.

Vahidin je šutio. Koračao je sporo i pao. Uzdigli smo ga. Džindo se proderao: - Hoćeš ti da jedeš karton, majku ti jebem! Majke mi, ostaviću te ovdje da te vukovi pojedu mamlaze jedan! Vahe se podigao i rekao potišteno: „Dobro sam, idemo dalje.“
Ja sam šutio. Ne mogu mu pomoći. Nit imam vode nit išta za jest, a onaj mu ne da kutiju. Nek idu u kurac mili.
Još uvijek je bilo jutro. Čini mi se oko 10 sati. Golo nebo se vidjelo, vedro, bez oblaka. Sunce upeklo, osjeti se miris trave, cvijeća, crvkut ptica i hod nas, junaka sa besciljnim ciljem.
Sjetio sam se da imam walkman u džepu. Stavio sam slušalice i zavrtio kasetu Dine Merlina iz '89-te. To nije ličilo na hodanje čovjeka nego na „walkkid“ i još šakom dječurlije. Bilo je baš naporno.
Bio sam žedan, psovao sam u sebi dok je Merlin pjevao „Danas sam okej, učini mi sve da tako ostane, hej, hej, hej...“
Ovi su trabunjali:
- Nemamo cijeli dan, kud nas vodiš jebem ti se s materom – Penćo će glasno.
- U kurac mili! – odgovorio je Džindo.
- Ja ne mogu više – tiho će Vahe, da ga ne bi psovali i udarali.

Ja sam bio isključen, nit sam tu pripadao, nit sam pripadao šumi. Boljelo me je nešto, očito kurac i za šumu i za njih nemoralne kretene. Da mi je se napit vode, to mi je bilo na umu.
Penćo je pripalio cigaru.
- Jebem ti Boga, Džindo!
- Znaš da ako se vratimo do 17h da će me otac nabubat iza Transportera. Neće mi dat ni u čaršiju ni kojeg vraga.
- Još malo Ahmete, Turčine stari! – rekao je Džindo Buljooki.

Izvadio sam slušalice iz ušiju i viknuo: Pička vam materina, kojeg ćete kurca u čaršiji. Dole samo seljaci i kreteni idu. Koji ćemo kurac i ovdje? Vidiš da imamo zapetljaje crijeva... i slušalica. Slušalice su mi se nekako zapetljale. Pu jebem ti...
Pripišalo mi se, rekao sam to ovim mamlazima i skrenuo u stranu. Oni su čekali na putu.
Prišao sam drveću i izvadio ga, mokrio sam s užitkom, žmireći. Kada sam otvorio oči ugledao sam nešto među tim krošnjama. Nešto poput kuće. Samo je bilo veće. Užasno oronulo, smeđe fasade. Visoko, užasno visoko. Zakopčao sam šlic i zovnuo ostale.
- Raja, hajte ovamo, vidite šta sam pronašao.
Potrčali su.
- Vidite, neka kuća nešto, hajmo da vidimo.
Krenuli smo. Penćo je fumao jebenu cigaru, Džindo palaco mačetom, Vahe drhtao. Mene je bolio kurac. Šta god da bude, neka bude. Kada smo prišli bliže toj čudnoj građevini, osjetio se smrad. Otvorili smo vrata. Bila su velika i „zapekla“ su. Ušli smo Džindo i ja. Ahmet je pušio to sranje, a Vahe drhtao i govorio:
- Smrdi, dajte da idemo uskoro će mrak. Bojim se. - Pizdo! – uzviknuo je Penćo, otresajući pepeo sa cigare.
Jedva smo otvorili prokleta vrata. Unutra su bili ljudi, mrtvi. Jedan je visio odmah iznad vrata. Bio je gol. Užasno je smrdilo. Do vrata, na podu jedan je sjedio, već istruhao, kosti su ispale, a po njima crvi. Niže je bio još jedan vješan. Krenuli smo dalje. Jedan je sjedio tek mrtav, nož mu je bio zabijen u koljeno. Kako smo hodali niže, ugledao sam čovjeka koji je još držao u ruci nož i presjekao sebi vene. Krvi je bilo po svuda. Na podu je „sjedio“ neki čovjek u odijelu i kravati, držeći pištolj u ruci. Već je pucao. Ugledao sam i djevojku ofarbanu u crveno, kraće kose kako se siječe. Imala je posvuda ožiljke i krvarila je donjem dijelu tijela. Pored nje je ležao stariji čovjek krvav, presječenog grkljana.
Pitao sam djevojku: „Šta to radiš!?“ (Bilo je očigledno...)
Odgovorila je: „Ovo je Galerija suicida. Ostavite nas na miru!“

23.10.2017.

Brute force has finished decoding. [Ok] [Cancel]

/-'- :9:&3 8!(94'-?8€-

21.10.2017.

no new friends

ili "glupost je suprotno od mudrosti" ili "polupijane misli" ili kako hoćete.

pošto ja nemam prijatelja, sad mi nešto naumpade kako se stvaraju ta muško-muška ili žensko-ženska prijateljstva.
citat sestrinog momka "8% alkohola pivo, popiješ jednu, polupijan, popiješ drugu, mrtav pijan". ova je 7,9%


Stariji postovi